Од манастира до Бајине Баште и ушће речице Раче у Дрину има око 6 километара. Манастир је опкољен са свих страна шумовитим брдима, огранцима планине Таре. Западну страну наткриљују висока, шумна и стеновита, сурова брда и стене.

Манастир Рачу је по предању подигао 1275. године српски краљ Драгутин Немањић, у монаштву назван Теоктист. Неки радије представљају да је манастир Рача подигнут између 1276. и 1282. године. На жалост, ми данас немамо таквих докумената којима би могли потврдити да Рача датира из 13. века и да је задужбина српског краља Драгутина. Све што имамо засновано је на предању. Постоје чак и многи записи, можда и више од 50, који говоре о манастиру Рачи. Али они се ослањају на предање или на касније време, негде од 16. века. У Рукопису манастира Свете Тројице код Пљеваља, постоји запис из 1516. године у коме стоји „от здје почех писати аз Теодор, јеромонах Рачанин„. Други, још сигурнији запис у једном рукопису у манастиру Беочину казује „Сија књига глаголеми Синаксар, манастира Раче. Сију водицу исписах аз, Грепни Силвестар в лето 1623.“

РАЧАНСКА ПРЕПИСИВАЧКА ШКОЛА

При манастиру на Ланишту и његовом скиту светог Ђорђа у Бањи у XВИИ веку почиње са радом преписивачка школа. Рачанско братство је неговало средњовековну књижевност, преписивањем умножавало богослужбена штива, а одликовала их је изванредна калиграфија и илуминација. Турски путописац дервиш Зулих познатији као Евлија Челебија је 1630. године записао да је скрипторија имала 300 монаха-преписивача, које је опслуживало 400 чобана, ковача, економа и друге послуге. У обезбеђењу је било 200 стражара. Рача је била скрипторија највишег угледа.

Од 1690. до 1795. године манастир Рача био је у рушевинама. При поласку јеромонаха Мелентија Стефановића из манастира Троноше у Свету Земљу у Јерусалим, његов духовни учитељ архимандрит Стефан Јовановић наменио му је, поред хаxилука, и другу улогу. Снабдео је Мелентија довољном свотом новца и наложио му да при повратку из Јерусалима сврати у Цариград и код Порте (султанова влада) издејствује дозволу за обнову манастира Раче. Препоруком Васељенског патријарха успео је да добије одобрење. По повратку у Троношу јеромонах Мелентије одмах приступа припремама за обнову манастира Раче заједно са јеромонасима Јосифом и Исаијом. Њих тројица су руководили започетим радовима 1795. године и позвали на сарадњу све сељаке који су о свом трошку на дрвеним колима довлачили камен и грађу. Нова црква је била завршена 1796. године, на темељима старе. На Божић исте године храм је освешен, а пре тога је Хаxи-Мелентије добио чин архимандрита. После пропасти Првог српског устанка 1813. године са Карађорђем и другим војводама Хаxи-Мелентије прелази у Аустрију. Братство манастира Раче, оставши без свог игумана, живело је у сталном страху од турске освете, знајући да Турци не могу опростити Хаxији што их је истерао из Соколске нахије, па се свакодневно надало њиховој одмазди. И заиста, није се дуго чекало. 16. октобра 1813, Мемшир-ага из Сребренице с војском пређе Дрину и опколи манастир. Неки монаси су се разбежали, а у цркви се затекао игуман Исаија и ђакон Игнатије. Турци упадну у цркву па на каменој часној трпези одсеку им главе. Затим сруше иконостас, а иконе и све дрвене ствари набацају на њихова тела и запале цркву и све околне манастирске зграде, а дрвеће и воће около посеку. Тако је манастир Рача, после непуних 18 година од своје прве обнове 1795. године, 1813. поново спаљен. Неколико преживелих монаха нашли су уточиште у Троноши, али је и она спаљена годину дана касније. Неки се потом враћају у Рачу и подижу привремену капелицу, подносећи оскудицу крај срушеног манастира.

Настојатељ манастира: протосинђел Герман (Авакумовић)